Podeli tekstShare on Facebook13Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Share on Tumblr0Pin on Pinterest1Email this to someone

Bajke su sastavni deo odrastanja svakog deteta. Slušajući ih naučimo da razlikujemo dobro od zla, naučimo da svako ima svoje snove i da treba da uradi sve što je u njegovoj moći da ih ostvari. Priča i život jedne afričke devojčice bi mogli da se posmatraju kroz prizmu jedne od bajki koje odrasli pričaju deci pred spavanje, bajke sa svim nepravdama, zapletima i preokretima sudbine gde dobro pobeđuje.

Photo by @wikkiehermkens

Glavna junakinja te bajke je Mihaela Deprins, rođena kao Mabintu Bangura, 1995. godine u Sijera Leoneu. Rođena je u nesretno vreme kada je tom zemljom divljao građanski rat, kada je na hiljade žena i dece bilo silovano ili ubijeno, u vremenu kada je svaka nada da će se vihor rata i svih užasa koje on nosi sa sobom bila skoro izgubljena. Od najranijih dana Mihaelu život nije štedeo. Oca su joj ubili pobunjenici, a majka joj je umrla od gladi. Da situacija bude još gora, rođena je sa vitiligom, bila je obeležena kao „drugačija“. Okolina je bila veoma okrutna prema njoj. Smatrali su je prokletom i zvali su je „đavoljim detetom“. Roditelji su bili svesni toga da se u takvoj sredini nikada neće udati i zbog toga su smatrali da bi koliko god je moguće ulože u njeno obrazovanje, ali ih je na tragična sudbina u tome sprečila.

Nakon smrti roditelja, stric ju je odveo u sirotište, jer je znao da za nju ne može dobiti dobru cenu ako bi pokušao da je uda. U sirotištu o deci su se starale „tete“, kako su ih deca zvala, neobrazovane žene čiji je posao podrazumevao da tu decu hrane i peru im odeću. Brinule su o 27 siročića različitog uzrasta, ali su među tom decom imale svoje favorite. Prvo i najomiljenije dete je uvek dobijalo najveće porcije obroka i najbolje stvari, dok je ono poslednje 27. skoro uvek bilo gladno i skoro bez odeće. Pogađate, Mihaela je bila to 27. dete.

Taj period života u sirotištu pamtiće po užasima kojima je svedočila, ali i malobrojnim lepim stvarima. Stekla je doživotnog prijatelja, Miu, koja je kasnije bila zajedno sa njom usvojena od strane iste američke porodice. Osim toga, dogodilo se i nešto naizgled nebitno, ali je Mihaeli promenilo život, odnosno dalo smisao čitavom njenom kasnijem životu. Naime, do nje je dospeo magazin u kojem je videla nasmejanu osobu u pink haljini kako deluje srećno i tada je po prvi put nakon dugo vremena pomislila da i ona jednog dana može biti srećna. Od učiteljice je saznala da je ta osoba u pink haljini balerina i poželela je da i ona jednog dana bude to isto. Gledajući sliku iz časopisa pokušavala je propinjući se na prste i vežbajući da i ona zauzme stav kao devojka sa slike. Te retke momente sreće obrisaće privremeno događaji koji su usledili. Pobunjenici su bombardovali sirotište, a Mihaelu koja je bila sa učiteljicom zapazila je grupa tih istih pobunjenika. Videvši da je učiteljica u drugom stanju opkladili su se da li nosi mušku ili žensku bebu i odlučili da to provere. Jadnu ženu su rasporili i izvadili bebu, devojčicu. Da je beba bila dečak možda je i imala šanse da preživi, ovako mačetom su bebi odsekli ruke i noge. Naravno, ovaj horor realnosti se odigravao pred Mihaelinim očima, a onda je jedan od njih krenuo ka njoj s namerom da joj uradi isto što je zadesilo njenu učiteljicu. Srećom, uspela je da se izvuče i kasnije je sa ostalim siročićima bila smeštena u izbeglički kamp. Da li vam ovo deluje kao bajka? Više zvuči kao horor priča, ali tu nastupa onaj deo sa iznenadnim preokretom sudbine.

Tokom 1999. godine Mihaelu je usvojio američki par, koji je pored nje imao još osmoro usvojene i troje biološke dece. Prva stvar koju je Mihaela uradila kad je ušla u novi dom bila je da potraži baletanke, tutu haljinu i tijaru, jer to bajci koja je počela da joj se dešava i dolikuje. Međutim, ono što je tražila nije našla. Zbog toga je, iako nije znala reči engleskog jezika, svojoj novoj majki pokazala sliku iz novina na kojoj je balerina. Majka je shvatila njenu želju i od tada za Mihaelu počinje pravi put ka ostvarenju onoga o čemu je sanjala kao dete u sirotištu. Put je bio trnovit, jer se suočavala i sa psihološkim traumama svega što je kao dete preživela. Porodica joj je pružila podršku i već kao desetogodišnjakinja bila je primljena u profesionalnu baletsku kompaniju i postala je ono što je sanjala da bude. Najzad je bila srećna.

Njena priča nije oslikana pastelnim tonovima. Nju su oslikali težak rad, patnja, gubici, višestruko slomljeno srce, kao i disciplina, usađena nada da niko ne kontroliše sudbinu, ljubav i usuđivanje da sanja.

Slušajući jedan od njenih govora, tačnije govor koji je održala 2014. godine na TEDxAmsterdamWomen konferenciji, mogla sam da čujem poruku njene priče, bajke sa srećnim završetkom, koja glasi: „Treba sanjati. OK je ako si drugačiji, ako istupiš onda kada veruješ da si talentovan ili kada nisi. Veruj. Usudi se da sanjaš, da pomeraš granice. Ne plaši se da živiš i voliš, kao i da na takav način izraziš sebe“.

Kako glasi vaša bajka? Jeste li se usudili da sanjate i jeste li istupili i krenuli putem ostvarenja svojih snova?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *